Ribnikar tri godine kasnije: bez odgovora

Tri godine nakon tragičnog događaja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, koji je duboko potresao Srbiju i pokrenuo talas protesta pod nazivom „Srbija protiv nasilja“, ostaje pitanje – šta se zaista promenilo?

Ribnikar-tri godine kasnije

Srbija je stala i zanemela 3. maja 2023. godine pred vešću o ubistvu 10 osoba – devet učenika i radnika obezbeđenja, pri čemu je više lica ranjeno. Počinilac je bio maloletnik mlađi od 14 godina, u trenutku događaja krivično neodgovoran. Javnost je tražila odgovornost. Ostavku je podneo tadašnji ministar prosvete Branko Ružić, a u Srbiji je pokrenuta serija protesta pod nazivom „Srbija bez nasilja“. I danas traju sudski postupci protiv roditelja počinioca.

U mesecima koji su usledili povećano je prisustvo policijskih službenika u školama, doneti su novi pravilnici o postupanju u kriznim situacijama, kao i mere za jačanje timova za zaštitu učenika od nasilja. Uvedene su i platforme za prijavu nasilja, poput „Čuvam te“, a glavna tema u javnosti postalo je vršnjačko nasilje.

Iako je sve ukazivalo na to da će se sistem rada u školama u potpunosti promeniti kada je reč o ovoj temi, veliko je pitanje koliko se zaista promenio tri godine kasnije.
Naprotiv, procene govore da je i dalje veliki broj dece izložen različitim oblicima vršnjačkog nasilja – najčešće verbalnom i socijalnom, ali sve češće i digitalnom. Stručnjaci ukazuju da se nasilje danas možda češće prijavljuje i prepoznaje, ali da njegova učestalost nije značajno smanjena.

Nasilje među učenicima u Srbiji i dalje je široko rasprostranjeno – procenjuje se da je oko 60 odsto dece doživelo neki oblik vršnjačkog nasilja, dok pojedine analize govore i o čak dve trećine učenika sa takvim iskustvom. Istovremeno, oko 30 odsto roditelja navodi da je njihovo dete bilo izloženo nasilju, a podaci sa nacionalnih platformi za prijavu pokazuju stotine evidentiranih slučajeva u relativno kratkom periodu, uz upozorenje stručnjaka da je stvarni broj veći jer se značajan deo nasilja i dalje ne prijavljuje.

Deca nasilje često ne prijavljuju iz straha od odmazde, ali i zbog osećaja da se ništa neće promeniti. Ovi pokazatelji ukazuju na to da se sistemski malo toga promenilo ili unapredilo. Ako deca nisu osnažena da nasilje prijavljuju i ako poverenje u sistem prosvete i same škole nije poraslo, šta smo kao društvo radili tri godine?

Vamedia je pretraživala sajtove škola u Valjevu. Na mnogima od njih nalaze se objavljena dokumenta vezana za sprečavanje nasilja, informacije o timovima i slični materijali koji predstavljaju protokole. Međutim, ono što izostaje jesu konkretne, jasno vidljive informacije o tome kako prijaviti nasilje, kao i podaci o tome koliko su slučajeva nasilja škole rešavale i na koji način. Sve je formalno tu, ali realno – šta je epilog?

Nasilje nije iskorenjeno, nije nestalo. Koliki je stepen bezbednosti dece u školama, bar valjevskoj javnosti, ostaje u velikoj meri nepoznato.

Tri godine nakon događaja koji je Srbiju zavio u crno, sa žaljenjem možemo konstatovati da veliki iskorak nije napravljen. Tema Ribnikara više nije u fokusu kao nekada. Mediji će podsetiti na događaj, biće organizovana gostovanja na televizijama, govoriće stručnjaci, ali sve to već smo imali i prethodnih godina svakog 3. maja. Da li takve aktivnosti suštinski menjaju stvari?
Vreme nas uči da ne menjaju. Statistika pokazuje da suštinskih promena nema.

U Srbiji ima okvirno oko 700.000 učenika u osnovnim i srednjim školama. Ako se uzme procena da je oko 60 odsto dece bilo izloženo nekom obliku nasilja, to znači da govorimo o približno 420.000 učenika. Prevedeno na svakodnevni nivo, u jednoj školi od 500 đaka to bi bilo oko 300 dece, dok u odeljenju od 30 učenika čak njih oko 18 ima takvo iskustvo. To praktično znači da je u većini učionica više od polovine dece bilo suočeno sa nekim oblikom nasilja.

I tako 3. maj postaje dan sećanja – trenutak kada mnogi zastanu i odvoje deo svog vremena za podsećanje. Ali, da li će 4. maja stvari biti drugačije? Po svemu sudeći – neće.
Vamedia je u pripremi teksta razgovarala sa nekoliko roditelja, postavljajući im jednostavno pitanje – koliko su teme nasilja i bezbednosti zastupljene na roditeljskim sastancima. Svi do jednog odgovorili su da to nije bila tema.

„Ocene, ekskurzije – to su teme. Ponekad se skrene pažnja da su deca nemirna. Mobilni telefoni su se ranije više pominjali, jedno vreme je to bila česta tema“, kaže jedna od roditelja.
Na pitanje koliko su upoznati sa protokolima bezbednosti, odgovori su bili slični – ne znaju mnogo o tome.

„To je bilo aktuelno kada se desio Ribnikar. Sada više ne“, navode.
Ključno pitanje koje smo postavili glasilo je: da li su vam deca bezbedna u školama i na osnovu čega to procenjujete?

Posle kratkog razmišljanja i sleganja ramenima, svi sagovornici dali su gotovo isti odgovor: „Valjda jesu.“

Između propisa na papiru i stvarnog osećaja bezbednosti ostao je prostor nepoverenja i neinformisanosti. Kada na pitanje da li su im deca bezbedna roditelji odgovaraju sa „valjda jesu“, jasno je da sigurnost nije rezultat , već pretpostavka. A društvo koje se oslanja na pretpostavke, umesto na poverenje i jasne mehanizme zaštite, teško može reći da je iz tragedije zaista nešto naučilo.