Vršilac dužnosti kao trajno stanje

Status vršilaca dužnosti nije novina ni za Valjevo ni za Srbiju, što pokazuje i primer višegodišnjeg v.d. statusa direktora JP „Putevi Srbije“. Ipak, zakon predviđa da takvi statusi budu prelazno rešenje do imenovanja direktora u punom mandatu, ukoliko prethodni direktor nije reizabran.

status vršioca dužnosti/AI

Iako na prvi pogled ostanak u statusu v.d.-a može da znači da oni koji postavljaju rukovodioce nisu zadovoljni radom direktora pa mu ne produžavaju mandat, u praksi su razlozi za zadržavanje tog statusa češće proceduralne ili političke prirode.

Najpre, raspisivanje konkursa nosi određeni rizik – mogu se pojaviti drugi kandidati, javnost može otvoriti pitanje rezultata rada, a odluka mora biti obrazložena kroz formalnu proceduru. Pored toga, status v.d.-a osnivaču daje veću fleksibilnost, jer takvo lice nema pun četvorogodišnji mandat i može biti lakše zamenjeno bez komplikovanog postupka razrešenja. U praksi to često znači da osnivač želi da zadrži kontrolu i manevarski prostor ili da kupi vreme dok se ne odluči za trajno rešenje, pa to ne mora nužno značiti da je nezadovoljan radom tog lica.

Ipak, ključno pitanje nije pravno jer zakon dozvoljava produženje roka takvog statusa, već kako se takvi statusi odražavaju na rad ustanova i preduzeća?

Ukoliko lice nije sigurno u svoje radno mesto, ako mu mandat nije produžen i ima jasnu poruku da može biti lako smenjeno, postavlja se pitanje na koji način može da unapredi kvalitet rada ustanove ili preduzeća.

U takvim okolnostima rukovodilac je skloniji kratkoročnim odlukama, izbegavanju konflikata i donošenju strateški rizičnih poteza, jer nema garanciju kontinuiteta. Teško je planirati dugoročne projekte, razvijati tim, uvoditi reforme ili preuzimati odgovornost za veće promene ako je pozicija privremena.

Status v.d.-a često podrazumeva i smanjen autoritet unutar kolektiva, jer zaposleni znaju da rukovodilac nema pun mandat. Sve to može dovesti do stagnacije, administrativnog održavanja sistema bez razvoja i smanjenog kvaliteta upravljanja, čak i kada je lični profesionalni kapacitet rukovodioca nesporan.

Koliko sa jedne strane takvi statusi daju širinu smenjivosti toliko čini se s druge strane imaju negativan efekat na sam rad. Sam status jeste privremeno rešenje . Ali kad privremeno potraje , čija je to onda krivica ?

Ipak, situacije u kojima se na čelu preduzeća i ustanova dugo zadržavaju lica u statusu vršioca dužnosti postale su praksa u Srbiji, pa i u Valjevu.

U Valjevu su takvi statusi najvidljiviji u pojedinim ustanovama. Postoje i aktuelni primeri, poput biblioteke, gde status v.d.-a traje tri godine. Slična situacija zabeležena je i u CZNTK, dok ni Centar za kulturu nije daleko od takvog modela upravljanja.

Ovakvo stanje ukazuje i na još jednu činjenicu – da nije lako pronaći ljude koji su spremni da preuzmu funkciju direktora, naročito poslednjih godina.

Za to postoji više razloga. Direktorska mesta danas gotovo vode „mrtvu trku“ u nepopularnosti sa političkim funkcijama. Opšti narativ u javnosti često je da takva mesta zauzimaju korumpirani ljudi i da se odluke donose mimo zakona. Optužbe se najčešće iznose na društvenim mrežama, gde se ne moraju nužno pružiti dokazi, niti ih, čini se, javnost uvek očekuje.

Drugi razlog leži i u činjenici da stanje u pojedinim ustanovama i preduzećima nije dobro, pa su za promene potrebne ozbiljne i korenite reforme, uz snažnu podršku osnivača.

Sve navedeno otvara i šire pitanje – koliko su u ovakvom sistemu profesionalni kriterijumi zaista presudni, a koliko pravila igre određuje politika? Kada status vršioca dužnosti postane dugotrajno stanje, a konkursi izostaju ili se odlažu, ostaje utisak da odluke o rukovođenju institucijama više zavise od političke procene i trenutnih odnosa moći nego od jasnih procedura i rezultata rada. U takvim okolnostima institucije često ostaju u svojevrsnom „privremenom režimu“, u kojem se više održava postojeće stanje nego što se stvaraju uslovi za ozbiljnije promene.