Možda nas deli mnogo toga – materijalna i socijalna pripadnost, politička, verska ili seksualna opredeljenost. To je ono o čemu učimo još u školi. Ipak, postavlja se pitanje: da li nas novo doba, sa svojim pravilima, danas deli više nego ikada ranije?
doba bez empatije
Nekoliko slučajeva koji nisu dospeli u medije niti na društvene mreže istovremeno su ozbiljna poruka o nama samima.
Jedan od tih slučajeva dogodio se kada je jednoj porodici goreo odžak. Vatrogasci su izašli na teren i dok je trajala intervencija, komšinica je telefonom pozvala ljude u kući i pitala da li vatrogasci mogu da ugase svetla na kamionu, jer ne može da spava zbog njih. Nebitno je bilo to što i njena kuća može biti zahvaćena požarom, niti to što komšiji gori kuća – noć je i vreme odmora.
Sličnu situaciju vatrogasci su imali i u samom vatrogasnom domu. Tokom priprema i punjenja cisterni za odlazak na dve lokacije gde su izbili požari, pozvao ih je stanar iz susedne zgrade i zamolio da ne prave buku jer pokušava da spava. To što negde gori kuća ili je nečiji život ugrožen, za njega je bilo manje važno.
Zanimljiv je i slučaj koji nam je ispričala jedna sugrađanka, a koji se dogodio u Pantićevoj ulici. Prisustvovala je situaciji u kojoj su kola hitne pomoći, sa uključenom rotacijom, zbrinjavala pacijenta. Vozač automobila koji je naišao počeo je da trubi i traži da se vozilo hitne pomoći pomeri, uz povik: „Idem po dete u obdanište.“
Još jednu priču podelio je sa nama sugrađanin Marko, iz vremena pandemije koronavirusa, kada je osobama starijim od 65 godina bio zabranjen izlazak. Kako kaže, komšija koji boluje od demencije napustio je stan, a drugi komšija mu je čak pridržao vrata da izađe iz zgrade. Na pitanje zašto ga nije zaustavio, s obzirom na to da zna u kakvom je zdravstvenom stanju, odgovorio je: „Imaju njegovi para, neka plate kaznu.“
Možda se još neko seća i slučaja kada se jednoj ženi u crkvi od sveće zapalio rukav kaputa. Sama je istrčala napolje pokušavajući da ugasi vatru, a da za njom niko nije izašao.
Slučajno ili ne, jedan sugrađanin ispričao nam je da njegovi susedi nemaju razumevanja za njegove zdravstvene probleme i invaliditet, pa se često parkiraju na mesto predviđeno za osobe sa invaliditetom. Kaže da mu je jednom prilikom jedan Valjevac dobacio: „Kako misliš da ozdraviš , ako se parkiraš blizu-šetaj malo“!
Mogli bismo ovako još dugo da nabrajamo. Na društvenim mrežama često vidimo priče o nepropisnom parkiranju, bacanju smeća i sličnim problemima, ponekad čak i o postupcima koji se tumače kao građanska neposlušnost. Ali ovo nisu takve priče.
Ove priče poručuju nešto drugo – da smo sve dalje jedni od drugih i da empatija polako, ali sigurno, nestaje.
Lični interes i sve češće makijavelistički pristup potiskuju ono što nas je nekada činilo drugačijima. Kako su nestale te vrednosti kojima smo se nekada ponosili?
A možda te vrednosti nisu nestale, već smo ih potisnuli načinom života koji danas živimo. Psihijatar Vladeta Jerotić govorio je da čovek postaje čovek tek u odnosu sa drugim čovekom. A kada taj odnos počne da nestaje, nestaje i ono što nas je nekada činilo zajednicom.
Ili je možda odgovor u svemu dao još davno E. From kada je rekao : „Savremeni čovek postaje sve bogatiji stvarima, a sve siromašniji odnosima.“
Možda bi zato danas vredelo podsetiti se jedne velike istine – kada razum i empatija govore, ravnodušnost bi makar na trenutak trebalo da zaćuti.
Vidim traži se tema za podeljeno društvo. Priča o vremenu a razmišljanja o posle njega. “ Verujem da čovek piše, da bi za sebe kreirao svet u kojem može da živi“. Na kraju ćete morati da se susretnete sa razbijenim društvo. Razbijenim pre svega zbog KORUPCIJE.
Žalosno je to,mi smo narod gde postoji diskriminacija starijih ili bolesnih ljudi na svakom mestu mog druga neće niko da zaposli ima problema sa vidza ja imam 48 godina, otvoreno mi poslodavci i šefovi kažu da sam mator…hm