Putna infrastruktura: manje investicija, više održavanja

Grad Valjevo će za putnu infrastrukturu u ovoj godini izdvojiti 73.750.000 dinara. Najveći deo novca ide na redovno održavanje – 48,7 miliona, dok će za investicije biti utrošeno 25 miliona dinara.

asfaltiranje

Stanje na gradskim ulicama i putevima već godinama nije sjajno i čini se da najveći deo novca koji obuhvata putnu infrastrukturu gotovo uvek odlazi upravo na redovno održavanje, koje podrazumeva krpljenje rupa, manje popravke, nasipanje makadama i intervencije tamo gde se pojavi problem.

Budžetom grada predviđeno je da za redovno održavanje bude utrošeno 48,7 miliona dinara, i to:
• Redovno održavanje asfaltiranih puteva – 25.000.000 din
• Redovno održavanje makadamskih puteva – 20.833.333 din
• Redovno održavanje atarskih puteva – 2.916.667 din

Nasuprot tome, planom investicionog održavanja obuhvaćen je veći broj gradskih saobraćajnica, među kojima su Kneza Miloša, Čegarska, Karađorđeva, Sinđelićeva, Vladike Nikolaja i druge ulice, dok će tačan obim radova biti definisan kroz tendersku dokumentaciju, a za ovaj obuhvat radova predviđeno je 25 miliona dinara. Opredeljeni iznos nije veliki, pa je jasno da se ne radi o kompletnoj rekonstrukciji, već pre o parcijalnim intervencijama na pojedinim delovima ulica.

Shodno dosadašnjim iskustvima, sve pomalo podseća na onu narodnu – „Drži vodu dok majstori odu“. Iako je grad u jednom trenutku asfaltirao gotovo najveći broj ulica koje su bile u njegovoj nadležnosti, brojni radovi koji se izvode na saobraćajnicama, poput popravki vodovodne i kanalizacione mreže, kao i postavljanja strujnih i drugih kablova, često ne vraćaju kolovoz u prvobitno stanje, uprkos tome što u ugovorima stoji obaveza povratka u pređašnje stanje.

Ne samo filozofski, već i očigledno, zakrpa na ulici nije pređašnje stanje jer je ranije nije bilo. Uz to, zakrpe su često loše urađene, pa se stanje kolovoza u kasnijem periodu dodatno pogoršava.

Grad Valjevo imao je nameru da izradi katastar svih ulica i puteva, kako bi se tačno znalo na kojim lokacijama su potrebni radovi i koja vrsta intervencija je neophodna, ali se od realizacije tog tendera na kraju odustalo, dok je izabranom izvođaču, koji je trebalo da razvije softverski program, isplaćena i odšteta.

Sistemska evidencija praktično ne postoji, pa se najveći deo radova planski oslanja na prijave građana i mesnih zajednica, te često zavisi i od načina na koji je problem predstavljen.

Posebno je zanimljivo da ova izdvajanja, u odnosu na budžet od gotovo šest milijardi dinara, ne predstavljaju značajan iznos, a po svemu sudeći reč je o izbornoj godini. Otvara se pitanje – odustaje li se od stare predizborne prakse asfaltiranja i nasipanja?

Da li je reč o promeni pristupa ili je nešto drugo u pitanju, ostaje otvoreno. Plan za sada ne pokazuje onu vrstu intenzivnog asfaltiranja koja je ranije bila uobičajena u izbornim godinama, pa se nameće utisak da je ovog puta fokus pre na održavanju postojećeg stanja nego na vidljivim, brzim radovima. Ipak, bez jasnog spiska prioritetnih ulica i dugoročnog plana, teško je proceniti da li je reč o svesnoj promeni politike ili o prilagođavanju budžetskim ograničenjima.

Za građane, međutim, razlika između održavanja i investicija vidi se tek na terenu – u tome da li će rupa nestati trajno ili samo do sledeće zime. U izbornoj godini, upravo takve sitnice često postaju najvidljiviji pokazatelj da li se nešto menja suštinski ili se samo menja način na koji se problemi privremeno rešavaju.

Na kraju, ako nije nasipanje i asfaltiranje , šta jeste ponuda u izbornoj godini?