Praznik u kalendaru, istorija bez razumevanja

Dan državnosti ponovo je u kalendaru kao praznik i neradan dan, ali odnos prema sopstvenoj istoriji ostaje otvoreno pitanje. „Srbi imaju loš odnos prema istoriji – sa jedne strane zaboravljaju važne stvari, a sa druge se lako hvataju za mitove i kvazi-istoriju“, kaže za Vamediu istoričar , profesor Duško Rakić, upozoravajući da kao društvo nemamo razvijenu i doslednu kulturu sećanja. Upravo u tom raskoraku između činjenica i legende, između forme i suštine, krije se odgovor na pitanje zašto mnogi istorijski datumi ostaju bez stvarnog razumevanja njihovog značaja.

Srbi i istorija, Duško Rakić

Po Vašem mišljenju, kakav Srbi imaju odnos prema sopstvenoj istoriji?

Srbi imaju loš odnos prema istoriji. Sa jedne strane zaboravljaju važne stvari iz istorije i ne žele da je uče, a sa druge se lako hvataju za kvazi-istoriju, legende i mitove koji im jačaju sujetu.

Kako smo, i pored toliko časova istorije u školama, došli do toga da veliki broj Srba nacionalne praznike doživljava samo kao neradan dan?

Razlozi su često takvi da se kod Srba istorija doživljava kao sredstvo jačanja nacionalnog ponosa i sistema viših vrednosti. Ipak, tokom poslednjih 80 godina i učenje istorije u školi bilo je ideološkog tipa – veličanje pojedinačnih epizoda, čak i izmišljenih, umesto naučnog i kritičkog pristupa istoriji.
Uz to, Srbi su narod koji se u mnogim sferama javnog života više drži forme nego suštine. Vremenom hedonizam i „viši razlog“, a to je lično zadovoljstvo, prevazilaze suštinsko. Takođe, to nije odlika samo našeg, već i drugih naroda – niko ne želi da se bavi promašajima i lošim epizodama iz istorije, već jedino junačenjem i veličanjem. Time i pojedinac stiče značaj i veličinu upoređujući se sa slavnom prošlošću i junačkim podvizima. U skladu sa tim, voli da ne radi, peva junačke pesme, proslavlja jubileje, uvek, naravno, uz iće i piće. To se vidi ne samo kroz istorijske, već i verske događaje.

Da li kao nacija imamo kulturu sećanja?

Ceo naš obrazovni sistem postavljen je tako da se kultura sećanja slabo ili nikako ne održava. U početku su razlozi bili „patriotski“, kasnije ideološki. Kultura sećanja se održava kroz temeljan naučni rad i kroz pojedince entuzijaste, ali na taj način ne dolazi do širih slojeva društva.
Proces vaspitanja je tu veoma značajan. Ako je on ideološki ili postavljen isključivo ekonomski, deca ne dobijaju prave vrednosti. Ako je bitno ne uznemiravati se previše ili gledati šta je korisno i isplativo, onda se neće razvijati istinska briga za prošlost i negovanje tradicije i vrednosti. Dobar primer toga su groblja – stanje na njima je obično katastrofalno. Ne može im se prići, spomenici su često urušeni, a ljudi brinu samo za nekoliko svojih najmilijih.
Blok sivi sa crvenim početkom

Koje delove istorije Srbi najlakše pamte i možda najduže?

Najduže se pamte junački i pobednički periodi u istoriji – bez ulaženja u suštinu i razumevanje procesa, ali to masama i nije bitno. Tako se najviše pominje Nemanjićko doba, naročito car Dušan. Zatim slede ustanci i pobede u ratovima 19. veka, kao i Balkanski i Veliki rat.
Uz razvoj društvenih mreža, mnogi vole i izmišljene deonice istorije, nepostojeće dinastije, prostore prostiranja, kao i nepostojeće genealogije i porekla.

Kada uopšte nešto postane istorija? Koliko vremena treba da prođe?

Da bi se neki period mogao posmatrati kao istorija, ne postoji fiksno vreme, već su važni pristup istorijskim izvorima, njihova obrada i naučni radovi priznati od stručne i naučne javnosti. Kao i u svakoj nauci, i u istoriji postoji metodologija istraživanja i dolaženja do onoga što se naziva „istorijska istina“.
Nekada su u izučavanju prošlosti prolazili vekovi, a nekada se do nekih saznanja dolazi posle nekoliko decenija. U savremenoj istoriji mnogo zavisi od pristupa i otvorenosti arhiva. U nekim zemljama postoje rokovi za otvaranje i pristup istorijskoj građi – nekada je to 25, nekada 50 godina, zavisno od vrste građe. Postoje i teme i istorijska pitanja gde država ne želi da otvori građu ni posle višedecenijskog perioda.

Srbi i istorija, Duško Rakić

Različita tumačenja istih događaja – nedostatak informacija ili sloboda istoričara?

Pošto istorija spada u društvene nauke, postoji mogućnost različitih interpretacija istorijskih događaja i procesa. Naravno, sami događaji, vreme i mesto moraju biti nesporni. Ipak, u istoriji postoji nešto što se naziva multiperspektivnost – rezultat višestrukih perspektiva. Različiti događaji nemaju iste posledice za različite aktere, zbog čega ih oni različito doživljavaju.
Uz to, postoje zloupotrebe istorije u ideološke i nacionalne svrhe, naročito u totalitarnim režimima. Kada istorija služi za potrebe kreiranja određenog narativa, ona tada izlazi iz okvira nauke.

Postoje li događaji koji zaslužuju sećanje, a koji su potpuno marginalizovani?

Sećanje na određene događaje može biti na različitim nivoima – ličnom, porodičnom, lokalnom, nacionalnom, regionalnom i svetskom. Događaje koji su ostavili posledice na naredne periode trebalo bi održavati i obeležavati.
Mi nismo narod koji dugo pamti i ima poštovanja prema svojim precima. Tako je, recimo, Veliki rat bio marginalizovan u periodu SFRJ na uštrb Drugog svetskog rata i revolucije. Lokalne značajne ličnosti i kulturno nasleđe takođe su nam često zapušteni i urušeni, a velike ljude koji su unapredili našu sredinu neretko zaboravljamo. O tim našim osobinama najbolje je govorio Arčibald Rajs.