Dok u selu još ima velikih domaćinstava, ono što izostaje medju njima jeste druženje. Nasuprot radnim mašinama u nekadašnjem centru sela se pored reke nalazi nekoliko napuštenih i oronulih zgrada koje svedoče o nekim davnim vremenima. Nekadašnji dom je urušen, vrata zarasla u bršljan, a sušara ispucalih zidova, razrušenog krova još odoleva. Jedino crkva Sv. Nikole ponosno svedoči o davnim danima.
Petakovići
Slaviša Petaković u Bukovici živi sa majkom Milenom, suprugom Vesnom. Sin radi u Gorenju u Valjevu, a ćerka je na fakultetu u Kragujevcu. 
„Sin je pitao kad je završio srednju školu da se vrati ovd , hteo je, ali sam ja rekao, može ali onda ja idem odavde“, počinje razgovor Slaviša. Na pitanje zar nije želja svakog roditelja da dete ostane na imanju on konkretno pita: „Kako želja kad ste vi sad došli prvi put i pitate me kako vi dolazite uopšte kući? Kako će on da preživi ovde?“
On s druge strane ne može da objasni zašto je i sam ostao na selu. Sestre su se udale i otišl , roditelji čak tražili da i on ode, ali je ipak ostao. „Bilo je to drugačije“, objašnjava Slaviša.
Prilaz do kuće realno je teško moguć i ne čudi što za vreme kiša traktorom izvlači automobil do asfalta da bi mogli da odu bar do Valjeva. Ipak u prelepom domaćinstvu Petakovići se bave stočarstvom i voćarstvom. 
„Imamo 30 umatičenih ovaca, desetak dviski i ostavljeno je petnaestak podmlatka. Te umatičene ovce dobili smo zahvaljujući Agrorazvoju iz Valjeva. Imamo osam krava, dve junice, ima bikova. Nemamo nešto mnogo voća, ali imamo 130-140 stabala Stenleja, ima Požegače, ali ne mnogo jer je to stara šljiva. Ima maline, ali ne mnogo jer nas troje sve to treba da obradi, ali imamo kupine malo više. Za potrebe domaćinstva imamo sve“, kaže Slaviša.
Po njegovim rečima ekonomska računica ne postoji, pomoći sa strane nema, ali ni u selu više ljudi koji bi mogli da pomognu. Domaćinstvo Petakovića ne predje mleko već prodaje sir i kajmak. „Uzimamo i zemlju pod zakup, mora da se radi. Pravimo sir i kajmak, 200 dinara mladi sir, kajmak 600 dinara. To prodajemo praktično prekupcu , ali to je ovde čovek iz sela. Prodajemo otprilike 100 kg sedmično sira , sve zavisi od toga koliko se krava muze. Ovce ne muzemo. Razmišljali smo da mi direktno prodajemo potrošačima, ali mi ne možemo da ostavimo imanje i posao, troje nas je ovde koji rade sve. Da bi otišli na pijacu u Beograd mora ceo dan da se izgubi, a to ne možemo“, objašnjava Slaviša.
Da je selo lepo Petakovići ponavljaju više puta, ali da je život težak, ipak podvlače. „ Nema to više kao što je bilo nekad. Uzmite one Susrete sela, pa to je bio dogadjaj. Sad nema ništa. Dom se urušio. Jedino crkva što postoji, sve se drugo urušilo. Neka sela imaju svoje dogadjaje i okupljanja mi nemamo. Nema ko da to organizuje, ljudi odlaze . Deca odoše, a stariji umiru, stigle godine. Ta deca što su otišla oni stalno dolaze, vezani su oni za selo na neki način, vole oni to, ali kako? Ovde ima zaselaka gde skoro da nikog nema, poumirali ljudi. Ovi mladji malo što su ostali oni se malo i druže. Pop je za Petrovsku nedelju organizovao nešto, bio je fudbalski turnir i neki kotlii, lepo je to bilo“, kaže Slaviša.
Njegova majka Milena objašnjava da je sve u broju ljudi. „Nekad je to bilo igranke, sedenja, prela. Bilo mnogo naroda u selu. To su bile svadbe po tri dana pa se ljudi okupljali. Sad svi prave svadbe u restoranima u gradu. Pre su ljudi više u zajendici bili. Sad za sahranu nee mogu da se skupe“, kaže Milena.
Slaviša objašnjava da problem nastane kad treba nekog sahraniti: „Evo čuo sam da su sad plaćali da dodju ljudi sa strane da kopaju raku, nema ko ovde, nema naroda. Ali hoće ljudi da pomognu jedni drugima, to još postoji. Evo mene sad da pozove neko ja bih otišao da pomognem“.
Domaćinstvo se snabdeva vodom sa sopstvenog bunara, a Petakovići navode da se nekad voda donosila sa djerma. Sve ono što je bilo nekad kao da je izbrisano. „Evo mi ne znamo sa vunom šta ćemo, slučajno naidje čovek i po 15 dinara otkupio, nama pun tavan vune bio, dali smo 200kilograma vune, oprana je 150, a ovo mi kaošto smo dali je 15 dinara kilogram. Ja sam pre to radila, redila vunu i tako za prsluke, čarape, nosili smo u Kamenicu na redjenje. Preli prepredali, sad ovi madji i ne znaju to. Išli smo uveče na prelo i sedenje. Pozovu na sedenje i poneseš svoje i radiš, kad je prelo to sediš i radiš za gazdaricu koja je zvala. Jedno veče kod jedne, drugo kod druge. Muškarci igraju karte razgovaraju, a mi predemo pletemo, podeli se šljiva jabuka, varenica se skuva. Lepo je bilo, nedostaje mi to“ priča Milena.
Slavišina supruga Vesna, kaže da se njen ostanak na selu nikada nije dovodio u pitanje. „Ludost i mladost, tako je bilo. Za mene je sve ovo posao, tako to tretiram. Imamo sve što nam treba i radim sve, i na njivu i u kuću i oko krava, svi sve radimo. Da bi se neko ovde vratio mora biti sigurnosti da čovek zna da će kad radi moći i da zaradi. Ne samo za puki život već i da negde ode, izadje. Nekad nisu ni finansije problem već vreme“, kaže Vesna.
Okupljanja su malo veća za Nikoljdan, slavu koju slavi veći deo sela. Po broju svečara sledi Jovanjdan, a celo selo preslavlja Mladu nedelju. 
U centru sela naspram ruševina s ponosom stoji crkva. Uredjeno dvorište sa stolovima i igralištem za decu, a o nekim davnim vremenima sedoče i kameni spomenici nekadašnjim žiteljima Bukovice, uredno složeni sa strane crkve.
U nekim starijim zapisima se navodi da su u Bukovici pronalaženi i ugarski grobovi, ali ozbiljnije arhivske gradje o tome nema. Kako je Bukovica podeljena na Gornju i Donju prvi zapsii postoje iz 1817. godine i u njima se pominje Gornja Bukovica koja je tada imala sudnicu i crkvu u centru, a škola je bila u Kamenici. Prva naselja bila su uz reku, da bi se kasnije stanovništvo povlačilo ka brdima.
Šume, žitna polja, malinjaci dokle pogled seže, trebao bi već samo po sebi da bude dobar povod za život u Bukovici. Ipak, nije tako. Bukovčana je sve manje. Selo nas ispraća uz zvuk kombajna i traktora, sa puta gore u brdima na proplancima vide se stada ovaca, a dobrodušni Bukovčani poručuju da su njihova vrata uvek otvorena.
„Čuvala sam ovce neki dan jedno tri sata, baš pored puta. Niko živ da naidje, a nekad kad sam bila mladja narod ide tamo vamo, pa svako stane popriča… sad samo rad… a lepo nam je selo. Idite do crkve da vidite kako je lepo… ima rečica… ima lad, svežina, pa dodjite opet, napravićemo pauzu…“
*Vamedia je tekst realizovala u saradnji sa Gradom Valjevom u okviru projekta Koreni
Sve probleme naših seljaka će da reši „Cimbalo“ osnivanjem zemljoradničkih zadruga. Naravno uz pomoć Dramosera.
Predivna rubrika. Prelepo selo ❤️