Žrtve nasilja izmedju institucija i društva

Da li će se situacija vezana za nasilje u Valjevu , nakon slučaja ubistva tridesetčetvorogodišnje Ane Ilić promeniti, pitanje je na koje niko ne zna odgovor. Činjenice pokazuju da se o porodičnom i drugom nasilju govori najviše onda kada postane prekasno da se pomogne žrtvama. U konkretnom slučaju,  da li je procena rizika bila ključna?

Prema  odredbama Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, Centar za socijalni rad ima obavezu da za potrebe procene rizika neposredne opasnosti od nasilja u porodici i izricanja hitne mere za sprečavanje nasilja u porodici, nadležnom policijskom službeniku dostavi svoje mišljenje, koje sačinjava na osnovu podataka iz službenih evidencija i stručne i druge dokumentacije, u ostavljenom roku za postupanje. Centar je takođe u obavezi da ustroji svoju evidenciju izrečenih hitnih mera . I u ovom slučaju je kako saznajemo Centar dao mišljenje da se radi o visokom stepenu rizika. Ipak konačnu procenu donosi Tužilaštvo.

„Održan je sastanak grupe za koordinaciju i saradnju na kom smo mi izneli svoje mišljenje o konkretnom slučaju. Naši psiholozi su procenili da se radi o visokom stepenu rizika. Na žalost, mere nasilniku ne izriče Centar za socijalni rad već Sud , a konačnu procenu tužilaštvo“, оbjašnjava zakonske procedure direktorka Centra za socijalni rad Katarina Milićević.

U izveštajnom periodu za 2020. godinu Centra za socijalni rad u Valjevu se navodi da su u 2020 godini  evidentirana 194 predmeta u kojima postoje pojave porodičnog nasilja . Od navedenih 194 predmeta, 155 je prvi put bilo na evidenciji kao žrtva nasilja , a 39 je već ranije evidentirano kao žrtva nasilja. Od pomenutog broja 78 je muškaraca, a 116 žena.

U Valjevu postoji SOS telefon , ali ne i sigurna kuća. „Problema sa funkcionisanjem Sigurne kuće je bilo više, najpre država je izmenom zakona tražila dodatno licenciranje, veći broj radnika. A sama sigurna kuća bio je zapravo neuslovan stan, garsonjera , mali prostor koji nije zadovoljavao potrebe. Potom , imali smo situacije da smo u tom stanu zaticali nasilnike, žrtve bi ih obavestile gde su . Tu je bivalo smešteno i po nekoliko žena i onda je dolazilo do kompromitovanja smeštaja , to više nije bila Sigurna kuća , a mi nemamo mogućnosti da brzo menjamo lokacije i smeštaj. To je razlog da kod hitnog zbrinjavanja , đrtve nasilja upućujemo u druge gradove“, navodi Milićević. 

Po njenim rečima , zakon predvidja novčanu nadoknadu za žrtve nasilja , a odmah potom i sredstva za zakupninu, odnosno smeštaj i kaže da je takvih slučajeva bilo te i da su žrtve zbrinute. „Treba udaljiti nasilnika, nasilnik treba da bude sankcionisan , a ne da žrtve nasilja prolaze kroz pakao skrivanja i bežanja. O tome ipak konačnu odluku daju sudski organi i tužilatvo koje daje konačnu procenu rizika.Ovde je bio slučaj najpre nasilja, a potom proganjanja.“

Nasilnik u slučaju nastradale žene bio je policajac, a Milićevićeva navodi da je bilo još takvih slučajeva u prošlosti gde su policajci bili nasilnici u porodici.

Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra  kaže da problem nisu bile hitne mere izrečene muškarcu za koga se osnovano sumnja da ju je ubio, već procena rizika za žrtvu. “U skladu sa procenom rizika treba da se odredi da li će se primenjivati hitne mere zabrane prilaska i komunikacije ili ZKP, odnosno određivanje pritvora nasilniku. Ono što se nama dešava, na žalost, jeste da se uradi loša procena rizika, pa se nekome ko je ozbiljan nasilnik izriče ta najblaža moguća mera. To je kao kad imate malignu bolest, a lečite je aspirinom. Znači, važno je prikupljanje svih informacija i kako procenjujete rizik za žrtvu. Ako je nasilnik visoko opasan,  a izrečena mu je najblaža mera i žrtva je tako ostala nezaštićena, šta se drugo moglo očekivati kao ishod “, objasnila je novinarima Macanović.

U slučaju nedavnog ubistva  , iz policijskog saopštenja je vidljivo da je žrtva  proganjanje, od strane  osumnjičenog za ubistvo, prijavila u februaru . Policija ga je tada uhapsila, oduzela mu oružje, službenu legitimaciju i značku, nakon čega je sproveden na saslušanje u Osnovno javno tužilaštvo u Valjevu. Presudom Osnovnog suda u Valjevu, M. M. je pravosnažno osuđen na kaznu zatvora od pet meseci sa uslovom od tri godine, kao i meru zabrane približavanja i komunikacije sa žrtvom na udaljenosti manjoj od 100 metara takođe u trajanju od tri godine.Takođe, Policijska uprava u Valjevu protiv njega je u februaru pokrenula disciplinski postupak i udaljen je sa posla.

Po istraživanju Autonomnog ženskog centra, u poslednjih deset godina u Srbiji najmanje 340 žena je ubijeno od strane partnera ili člana porodice.

Ko god da je pogrešio ili zatajio u ovom slučaju, za sugradjanku Anu Ilić sada je kasno , ali nije kasno za sve one koji trpe nasilje. Nije teško pretpostaviti da će valjevska javnost o ovom slučaju govoriti još neko vreme, a nakon toga? Da li će se nešto promeniti?

Da li će gradjani Valjeva koji su zgroženi nad slučajem ubistva za početak prijaviti da  u stanu, kući, do njih neko trpi nasilje? Da li će pomoći žrtvi u smislu osnaživanja I upućivanja na adrese institucija koje mogu da pomognu u takvim situacijama?

Da li ćemo svi kao društvena zajednica konačno otvoriti oči I nasilnike nazvati pravim imenom? I to bi bilo dovoljno za početak…