Propalo deset miliona jer objekat nije gradski

Grad Valjevo svake godine u budžetu predvidja odredjene objekte za prodaju , a da praktično celokupna imovina grada nije sasvim rešena i popisana. Nikad uknjižen objekat Mz u Prijezdiću praktično je smetnja i prepreka za 10 miliona dinara koliko je ministarstvo opredelilo za njegovu rekonstrukciju.

Šta je sve vlasništvo grada pitanje je na koje se još uvek ne zna tačan i precizan odgovor. Nepoznanica kao odgovor na pitanje da li je grad propustio priliku da se uknjiži na nekim objektima i kojim, takodje je efekat nerada onih koji su bili zaduženi desetinama godina da se o imovini staraju.  Ponajmanje je izgleda svih ovih godina vodilo računa o objektima Mesnih zajednica . Tako smo kroz godine došli u situaciju da od činjenice da je svako selo i deo grada imalo svoj objekat MZ tamo gde oni i dalje postoje nisu rešeni imovinsko pravni odnosi , a mnogi objekti nisu uknjiženi.

Valjevo ima 78 sela ,a koliko objekata Mesnih zajednica? Ni na ovo pitanje nije poznat odgovor . Praksa pokazuje da su prethodnih godina brojni objekti postali nešto drugo, neki su i transparentno prodati dok su u najveoj meri mnogi propali i urušeni.

Još 2018. godine meštani Prijezdića odlučili su da sami o svm trošku saniraju svoj Dom i krov koji je prokišnjavao. Obećanja grada da će pomoći u uredjenju iz godine u godinu su izostajala pa je ovo selo donelo odluku da se obrati republici kako bi objekat konačno ponovo zasijao starim sjajem. Republika je preko nadležnog ministarstva opredelila čak deset miliona dinara. Ali taj novac je nemoguće povući iz prostog razloga što objekat nije vlasništvo grada.

„Deset miliona dinara praktično propada za nas jer se ispostavilo da objekat nije gradski. Ne mogu da razumem da 50 godina grad plaća struju, vodu, telefon za ovaj objekat koji nije njegov. Pedeset godina grad koristi objekat koji nije uknjižio , nije njegov. Kako je to moguće?“ kaže predsednik MZ Dejan Isidorović.

Slučaj Prijezdića i njihovog Doma praktično je samo bleda ilustracija nerešenih imovinskih odnosa i samog sistema vlasništva nad objektima koje grad koristi. Opomena da bi grad bar kada su ovakvi objekti u pitanju trebao da reši situaciju sa knjiženjem vidjena je i u oni selima gde je postojao pokušaj osnivanja Zemljoradničkih zadruga pri čemu su iste zadruge želele da koriste i urede objekte. Da bi im grad nešto dao na korišćenje to najpre mora biti gradsko, ali u brojnim slučajevima nije tako. Ipak činjenično gledano, mnogi objekti su pripali privatnim licima uz simbolične iznose vrednosti i kasnije su pretvoreni u nešto drugo. Ko je i kako to prodavao, dodeljivao i delio trebalo je da bude tema istražnih organa desetinama godina unazad. Ali kako to obično u Srbiji biva , nikada niko nije odgovarao po ovom pitanju.