Jesu li današnji kandidati telesno i duševno zdravi?

Valjevo je pre Drugog svetskog rata prilikom zapošljavanja ljudi na odgovorna radna mesta u javnu službu navodilo dva važna uslova koja više ne postoje. Tražilo se da kandidat bude telesno i duhovno zdrav, ali i da je dobrog vladanja. Ove dve karakteristike sada se ne traže. A trebalo bi.

Jedan zanimljiv oglas objavljen je na izložbi VIPOS-a koja se odnosi upravo na oglašavanje u staroj štampi. U oglasu koji je objavljen 8. avgusta 1932 godine Valjevski sud traži opštinskog geometra. Medju uslovima koje kandidat treba da ispuni navedena je školska sprema, državljanstvo, da je regulisao vojnu službu, ali i da je telesno i duhovno zdrav i da je dobrog vladanja. Iz oglasa se jasno može zaključiti da je ovoj ustanovi, organu, bilo važno da osoba koja se zapošljava bude ne samo zdrava telesno već i mentalno. Ovakav navod više ne postoji u oglasima koji se danas mogu pronaći. Pored zdravstvenog uverenja koje se ponegde još traži lagodno je izostavljena činjenica da osoba treba da bude psihički zdrava i stabilna. Praksa je pokazala da se dešava da neko bude zaposlen u javnu službu , a potom donosi uverenje da boluje od neke mentalne bolesti ili poremećaja na osnovu kog mu se mora umanjiti rad i sam broj radnih sati. Na žalost sada ni lica koja donose najvažnije odluke na državnom i lokalnom nivou počev od funkcionera do odbornika , poslanika, ne prolaze tu vrstu kontrole. A takva kontrola i uverenje značili bi da je lice zapravo sposobno da donosi odluke  koje potom utiču na ostale gradjane.

Jedna značajna karakteristika koja se nekada tražila od kandidata bila je da bude dobrog vladanja, a kako se može pronaći u istorijskim zabeleškama to se nije odnosilo samo na prepis iz suda da lice nije krivično gonjeno ili osudjivano već na opšti kredibilitet osobe. To što se nekada tražilo za svakog sada se još može videti u slučajevima kada lica podnose zahteve za posedovanje oružja ili za prijem u policiju u zavisnosti od radnog mesta. Bilo je tada neophodno da lice koje konkuriše uživa ugled , da nije kompromitovano ni na koji način, a vrlo često u manjim sredinama kao što je Valjevo, i porodična situacija bila je jako bitna. U to vreme neko ko je želeo da radi u javnoj službi i donosi važne odluke, izradjuje bitna dokumenta moralo je debelo da objasni ukoliko ima problematičnog člana porodice. Istorijske beleške takodje navode da bi i u slučajevima kada bi kandidat sa odredjenim porodičnim problemima bio primljen takav kandidat bio bi pod oštrim nadzorom i pred njim je bio mnogo teži uslov dokazivanja.

Ovako nešto više ne postoji. Precrtano je i izbačeno iz svih oglasa za zaposlenje. Tako nam se dešava da bivamo šokirani nekim zaposlenjima pa i da u slučajevima kada cela zajednica zna za loš kredibilitet neke osobe ona ipak po nekim novim kriterijumima biva zaposlena.

Na žalost u sitemu partokratije u kom živimo, najvažnija stvar u uslovima za kandidata je ona koja se ne navodi , a to je da bude član vladajuće partije pa se svi ostali uslovi potom lako zaobilaze. Da bi izgledalo kako se zakon poštuje, formiraju se komisije koje zapravo rade po naredjenjima partija. Korak dalje, videli smo na primeru Valjeva, da se konkursi prilagodjavaju kandidatima, da se lica primaju na jedno radno mesto , a potom prebacuju na druga za koja nisu ni konkurisali , a da za to ne postoji realno i opravdano utemeljenje.

Možda smo za svetom u korak po pitanju nekih stvari, ali godine u kojima živimo donele su nam i pad standarda ljudskosti i morala. Ako nas više ne uzbudjuje i ne reagujemo na stotine izrečenih laži i iste doživljavamo kao normalnu pojavu, na stotine korupcionaških afera,  da li smo onda i sami napravili korak nazad prihvatajući takvo stanje stvari? Po čemu smo onda bolji od njih? Ili se više ne postavlja pitanje obraza ili smo kolektivno pristali na život u mraku? Onda ostaje da se zapitamo šta je sledeće što treba da ponizimo u nama samima?

S.V.