U susret Badnjem danu I Božiću uveliko traju pripreme I kupovina svega neophodnog. Badnjaci se u Valjevu mogu kupiti I van pijace, uobičajenog prostora za prodaju.
Običaji vezani za obeležavanje Badnjeg dana I Božića nalažu najpre kupovinu badnjaka, hrastovog drveta, čija se cena kreće u Valjevu ove godine od 100 dinara pa naviše. Badnjak se može kupiti na zelenoj pijaci , ali I na mnogim mestima u gradu, a njegova cena zavisi od veličine. Pored badnjaka uobičajena je kupovina žita I slame , a na našim pijacama I od uličnih prodavaca moguće je kupiti I uvezane snopove slame po ceni od 150 do 250 dinara ukoliko je žito samo u kesici, dok aranžman ikebane sa svim potrebnim elementima košta od 250 do 500 dinara.
Badnjak se u kuću unosi na Badnje veče. Jednim delom se nekada ložila vatra, a kada pregori, on se nosio u štale i torove, dok se drugi deo čuvao za položajnika, koji bi ga palio na sam dan Božića. Ovaj običaj se i danas ponegde poštuje, a u gradskim sredinama badnje drvce ili grančica se kupuje na pijaci, unosi se u kuću čak i dan-dva ranije. Mnogi ga kite presnim ili suvim voćem i bombonama, a ispod njega stavljaju poklone za najdraže.
Suve šljive mogu se u Valjevu kupiti po ceni od 300 dinara, dok 100 grama suvog groždja košta sto dinara. Na Badnji dan običaj nalaže spremanje posne večere u kojoj dominira gusti pasulj čija je cena 250 dinara I najčešće pita od jabuka za koje treba izdvojiti od 60 do 100 dinara. Iste večeri običaj naklaže da se pečenica unese u kuću , a cena prasetine žive vage kreće se oko 320 dinara po kilogramu. Usluga redjenja I pečenja 1800 dinara.
Najviše običaja vezuje se upravo za Badnji dan I oni se razlikuju u zavisnosti od delova Srbije . U ovom kraju uobičajeno je da na Badnje veče noseći badnjak domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orasi koji su u uglovima niko ne uzima.
Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica, unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pri tome onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se služi i jede na podu. Stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami.
Posle Božića, tačnije na treći dan Božića (Sveti Stefan), ova slama se nosi u obor, štalu ili ambar, a njome su i obavijali voćke da bi bolje rodile. Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Kada je badnjak stavljen na ognjište, prema njemu se moralo ponašati kao prema živom biću: kitili su ga zelenim granama, ljubili, ali i prelivali vinom, posipali žitom, itd.
Običaj sečenja badnjaka se vezuje za to što su vitlejemski pastiri, na znak Zvezde da se rodio Hristos Spasitelj, nasekli granja i poneli ga u pećinu da nalože vatru i ogreju Hrista i njegovu majku.[3] Badnjak, dakle, predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak, dalje, nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.