Šta je ovo zapravo?

imageU Valjevu koje često pominje Iliju Birčanina I Aleksu Nenadovića zapravo nikada nije podignut spomenik seči knezova. Postojeća kamena rukotvorina sa bronzanom glavom nije spomenik već samo spomen obeležje okvirnog mesta gde su knezovi posečeni . Počev od 19 veka na ovamo Valjevu se nikako nije dalo da istorijski trenutak koji je uslovio Prvi srpski ustanak zaista dostojno ovekoveči.

U Valjevu ćete retko kad biti u prilici da vidite neku ekskurzju koja zastaje ili se fotografiše pored neobičnog obeležja Seči knezova. Iako većina Valjevaca veruje da se radi o spomeniku , to zapravo nije tako. Naime, krajem 2003. godine tadašnja vlast došla je na ideju da naredne 2004. god. Obeleži sam dodadjaj seče knezova tako što će na prostoru iza Muzeja , preko puta Centra za kulturu I naspram nekadašnjih Kasapa, kao mesta gde su knezovi posečeni postaviti spomenik. Istorijski gledano mesto za spomenik nije preterano promašeno jer nikada nije ni precizno utvrdjeno s obzirom da samo mesto pominje u svojim Memoarima Prota Mateja Nenadoić I naznačava ga kao prostor osamdeset hvati niže od mosta na Kolubari. A precizno mesto je danas nemoguće odrediti budući da je Kolubara danas regulisana kamenim koritom, a ranije je u centru Valjeva meandrirala. Neka razmišljanja I rekonstrukcije svedoče o tome da je pravo mesto pogubljenja zapravo iza sadašnjeg restorana Hemingvej.
Vajevski urbanisti tada su zadali ozbljan udarac ovoj ideji izjavivši da urbanističkim planom na tom mestu nije dozvoljeno postavljanje ničeg višeg od 1,50 m. Kako kod nas uobičajeno biva tražilo se najbrže moguće rešenje , ali nije bilo dovoljno vremena za konkurs pa je solomonsko rešenje ponudio vajar Mile Jeftić, koji je tih dana došao iz Amerike, da potpuno besplatno uradi spomen obeležje mesta pogubljenja, a da grad zapravo samo plati cenu koštanja materijala koji će biti iskorišćen. Upravo to se I dogodilo pa je u februaru 2004. godine uz sve protokolarne svečanosti otkriveno spomen obeležje mesta iako je tadašnja vlast uglavnom govorila da se radi o spomeniku. Svečanosti su, pored više stotina građana, prisustvovali i predsednik SANU Nikola Hajdin, pesnik i akademik Matija Bećković, odlazeći ministri nauke i unutrašnjih poslova Domazet i Mihajlović, potomci Nenadovića, te glumac Vojislav Brajović, koji je govorio odlomke iz ” Memoara” Prote Mateje Nenadovića.
Na sam dan otkrivanja spomen obeležja ceo grad ostao je zaprepašćen kada je ustanovljeno da je kamena glava na vrhu spomen obeležja, koja treba da simboliše Majku Srbiju, nestala. Vrlo brzo otkrilo se da je sam umetnik glavu odneo na dorado, a o tome nikog nije obavestio. Putovanje ove glave nije se tu završilo jer je nedugo posle svečanog otkrivanja glava ponovo nestala I pronadjena je tek posle nekoliko dana ispod spomenika Stevanu Filipoviću na brdu Vidraku.
Pomenuta glava dok je bila u probitnoj verziji, uradjena od kamena čak je I “plakala” , odnosno umetnik je predvideo da iz očiju glave simbolično teku suze. Kako je za realizaciju te zamisli instalirana posebna pumpa I sistem sa malim cevčicama kroz koje će voda teći , zaboravilo se na činjenicu da se cevčice zbog malog profila , a uz koncentraciju kamenca mogu zapuštiti, što se I dogodilo . Majka Srbija ili šta god da je, nije preterano dugo lila suze. Sama kamena glava nakon toga zamenjena je mesinganom.

image Do dana današnjeg ovo spomen obeležje stoji na mestu na kom je postavljeno, a spomenika onog pravog zapravo nema. Dok se mnogi zgražavaju nad umetničkim izrazom vajara Jeftića nije loše znati da je ideja da se u Valjevu postavi spomenik valjevskim knezovima zapravo započeta još u devetnaestom veku. „U toj nameri 1904. godine je ispred sadašnje zgrade Muzeja, tada osnovne skole, postavljen veliki drveni krst koji je po istorijskim podacima, bio uradjen od hrastovine iz Suvodanja. Krst je bio samo privremeno rešenje, do podizanja velikog spomenika. Kako je krst vremnom istrulio, 1934. je na istom mestu postavljen je obelisk koji je upravo bio posvećen knezovima Aleksi I Iliji. Obelisk je na tom mestu boravio sve do pedesetih godina kada je sklonjen, I prenet u portu crkve manastira Ćelije, preklesan I postavljen umesto starog, polomljenog spomenika Iliji Birčaninu. Umesto spomenika ispred osnovne skole su postavljene biste dvojice knezova koje su prvobitno bile smeštene na tremu zgrade tadašnje Pete škole ,a sadašnjeg muzeja I postavljene sa obe strane ulaznih vrata. Iste biste sedamdesetih godina izmeštene su sa trema u dvorište ispred zgrade Muzeja”, priča direktor Muzeja,istoričar dr Vladimir Krivošejev.

image U medjuvremenu , malo je poznato , Udruženje Valjevaca u Beogradu je krajem tridesetih godina pokrenulo akciju prikupljanja novca za spomenik knezovima. „U akciju se tada uključio direktor jugoslovenske centrale tadašnje hipotekarne banke , čija je valjevska filijala upravo tada bila sagradjena u Valjevu (danas zgrada Poreske uprave). On se u to ukljucio kada je saznao da je pri gradnji banke porušena kuća Prote Mateje Nenadovica (nalazila se na mestu danasnje zgrade Jablanice). Zapisi iz tog vremena kazuju da je sakupljeno mnogo novca, da je raspisan konkurs , a da su idejna rešenja bila izložena u Skadarliji u kući Djure Jakšića. Odlučilo se tada da je od svih ponudjenih najbolje rešenje zapravo visoki stub sa ženskom figurom na vrhu koja simbolizuje boginju pobede , a da se oko stuba nalaze četiri figure: Alekse Nenadovića, Ilije Birčanina, Prote Mateje I vojvode Mišića”, kaže Krivošejev i naglašava da je tokom akcije prikupljanja sredstava odlučeno da spomenik ne bude samo Aleksi I Iliji, već I drugim vidjenim Valjevcima. Spomenik je trebao da bude postavljen na prostoru tadašnje ženske pijace, koja bi se zbog toga izmestila, I tu formirao trg. To je prostor ispred današnjeg Doma kulture. Ova sjajna ideja nikada nije realizovana jer je rešenje izabrano u martu 1941. godine, a samo mesec dana kasnije počeo je rat. Prikupljeni novac “pojela” je ratna inflacija.

image U Valjevu za sada još uvek nema pravog spomenika ovom dogadjaju. Dok jedni ni ne znaju da ono što postoji nije spomenik, drugi se groze ideje da je takav dogadjaj mogao biti predstavljen na onakav način.

image Realno niko se tom pričom I tom temom I ne bavi, a cela priča oko spomenika nikada nije ni dovršena. Da li bi grad sad mogao naći novca za ozbiljan spomenik , teško je poverovati, ali za početak možda traženje idejnog rešenja nije loša ideja.
O spomeniku /karakteristike
Spomen obeležje, betonska, četvorostrana zarubljena piramada visoka metar i dvadeset, zagaisto crevene boje, na čijem vrhu se nalazi glava starice i devojke iz čijih očiju, kao suze, neprekidno teče voda delo je akademskog vajara Milomira Jevtića. Na dve suprotne stranice je tekst ” Ovde su 1804 srpski kneževi posečeni” , a na drugoj stihovio Desanke Maksimović ” Poslednjeg ovog na zemlji trenutka/ suzi ne daj maha/ misli, misli celim bićem tvojim/ jednu jedinu misao bez predaha/ život je večan”. Spomenik simobolizuje uspon srpskog naroda kroz vekove, vezu života i smrti, neba i zemlje. Piramida je simbolično podeljena po vertikal, na devojku i staricu i simboliše majku Srbiju, vezuje sadašnjost i prošlost.

S.V.

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.